U mnogim delovima Srbije, posmrtni običaji imaju duboke korene u tradiciji i verovanjima, koja su kroz vekove oblikovana kulturom, religijom i supersticijama. Neki od tih običaja i dalje se praktikuju, dok su drugi postali predmet istraživanja i fascinacije, često izazivajući pažnju, pa i zgražavanje, zbog svoje bizarnosti i neobičnosti. Jedan od najspecifičnijih običaja u Srbiji bio je običaj poznat kao “crna svadba”, koji je, iako gotovo potpuno zaboravljen, još uvek u narodnoj svesti kao jedan od najneobičnijih rituala vezanih za smrt.
Crna svadba: Venčanje s pokojnikom
U istočnoj Srbiji, naročito među Vlasima, postojala je tradicija koja se naziva “crna svadba”. Ovaj običaj je podrazumevao da, u slučaju smrti mladog momka koji nije stigao da se oženi, porodica mora da pronađe devojku koja bi pristala da se uda za njega, iako je on već preminuo. Venčanje s pokojnikom obavljalo se u sklopu rituala kako bi pokojnik, na neki način, završio svoj životni ciklus bez preostalog “duga” – neoženjenog statusa. Ovaj brak bi bio ugovoren na godinu dana, a prema verovanjima, duša pokojnika bi bila mirna nakon što je obavljena ta svadba. Ovaj običaj je postao tema istoimenog filma, koji je prikazao ovaj neobičan ritual.
Raznoliki posmrtni običaji u Srbiji
Iako su mnogi od ovih običaja nestali s vremenom, i dalje postoji veliki broj rituala i običaja koji se praktikuju na sahranama, a koji su duboko ukorenjeni u srpskoj tradiciji. Na primer, najčešći običaj u Srbiji nakon sahrane je odlazak u kuću pokojnika ili u restoran na daću, gde se okupljeni ljudi sećaju pokojnika uz zajedničko jelo i piće. Običaj da se nosi crnina, kao znak žalosti, i crni flor na reveru, deo je ovog rituala, kao i običaj da se na grob iznese žito i vino.
Za starije osobe, koje su često imale svoje životne stvari pripremljene za sahranu, postoji običaj da se pokojnik sahrani u novom odelu, kako bi mu se obezbedio dostojanstven prelazak u drugi svet. Ovi običaji, u velikoj meri, odražavaju poštovanje koje su preci u Srbiji imali prema mrtvima, verujući da duša pokojnika mora da bude poštovana kroz rituale i geste koje olakšavaju njen prelazak.
Zadušnice i verovanja u zagrobni svet
U mnogim srpskim selima, na crkvene praznike poput Zadušnica, ljudi donose hranu i piće na groblje, priređujući gozbu za dušu pokojnika. Ovo je verovanje koje je povezano s idejom da duša pokojnika treba biti “nahranjena” kako bi mogla da nastavi svoj put. U nekim krajevima Srbije, na groblju se ponekad priređuju čitave gozbe, iako se prema crkvenim pravilima veruje da se jelo i piće ne donose zbog duše pokojnika, već kao pomoć siromašnima, koji uz molitve za pokojnika dobijaju obrok.
Zadušnice su vreme kada se na groblju okupljaju porodica i prijatelji pokojnika kako bi mu odali počast, ali i nastavili sa običajem donošenja hrane. Iako su ove prakse osavremenjene, mnoge porodice i dalje nastavljaju ove tradicije kao način da se setimo onih koji su preminuli.
Bizarnosti posmrtnih običaja
Pored ovih tradicija, danas se u Srbiji povremeno pojavljuju i neobični oglasi koji nude usluge povezane s plakanjem i naricanjem na sahranama. Ovi oglasi, koji se šire putem društvenih mreža, nude plaćeno plakanje za pokojnika, s ciljem da se obezbedi emocionalni izraz tuge na sahrani. Na primer, za 50 evra nudi se kukanje, dok za dodatnu sumu može se tvrditi da je pokojnik bio dobar čovek, ili čak izvoditi performanse poput udaranja po grudima. Iako mnogi smatraju da su ovakvi oglasi šala, oni osvetljavaju duboku emocionalnu potrebu ljudi da se povežu sa smrtima svojih bližnjih, na način koji im pomaže da prebole gubitak.
Narikače i poslednji pozdrav
U prošlim vremenima, na sahranama su bile angažovane starije žene, poznate kao narikače, koje su plakale i oplakivale pokojnika. Njihova uloga bila je da kroz ritmično plakanje i nabrajanje dobrih osobina pokojnika, pruže simbolički “poslednji pozdrav” i olakšaju duši pokojnika prelazak u zagrobni svet. Ovaj običaj, kao i mnogi drugi, danas je gotovo zaboravljen, ali je i dalje fascinantan s aspekta socijalnih i kulturnih studija.
Posmrtni običaji u Srbiji predstavljaju bogatstvo tradicije, verovanja i običaja koji su oblikovani vekovima. Iako su se mnogi od njih promenili i prilagodili savremenim vremenima, mnogi od njih su i dalje živopisni i značajni za ljude, koji ih praktikuju u pokušaju da očuvaju povezanost sa svojim precima i poštovanje prema mrtvima. Na kraju, ovi običaji nas podsećaju na to koliko je smrt, i sve što je vezano za nju, duboko ukorenjena u našoj kulturi i životu.
