Razgovori o mogućoj “novačkoj” ili “superdržavi” u Evropi — konceptu ujedinjene političke i ekonomske zajednice koja bi nadmašila današnje granice država članica — posljednjih godina opet dobijaju zamah. Ideja da se kroz integraciju, saradnju i objedinjene institucije stvori entitet koji će moći da konkuriše velikim svjetskim silama fascinira — ali i plaši. Pitanje je – da li je takva “superdrzava” realna, ili je to samo san o moći umotan u obećanja o stabilnosti i prosperitetu?
Prvi element koji ide u prilog takvoj ideji jeste ekonomska i institucionalna osnova: udruživanje resursa više država — tržišta, kapitala, radne snage, infrastrukture — pruža ozbiljan potencijal za konkurentnost. U svijetu koji je fragmentisan, države male i srednje veličine teško prate globalne trendove same — udruženo, imaju veće kapacitete. Ujedinjena Evropa, barem u teoriji, ima šansu da bude “težak igrač” na globalnoj sceni — ne samo kroz veličinu, nego kroz raznolikost i sinergiju.
Ali — odmah se postavlja ključno pitanje: identitet. Europa nije homogena — ima različite istorije, jezike, kulture, političke tradicije. Kada se kaže “superdržava”, misli se na jednu zajedničku političku strukturu. Hoće li ljudi u Francuskoj, Poljskoj, Finskoj, Rumuniji prihvatiti da budu “građani superdržave”, sa istim pravilima, nametima, uredbama? Ili će svaka zemlja i dalje čuvati svoju posebnost, a “superdržava” ostati na papiru? Jer, ako nema dijaloga o tome ko smo i šta želimo biti zajedno — ne pita se samo šta dobijamo, nego i šta gubimo.
Drugi problem je suverenitet i demokratska kontrola. Kada se države objedine u veći entitet, mora postojati balans moći — da male i velike članice budu ravnopravne; da institucije budu transparentne; da građani imaju osjećaj da odlučuju, a ne da su odlučivanje prebacili na daleki centar. Čim taj balans pukne — superdržava može lako postati super-elite. I to nije daleka teorija — historija pokazuje da velike unije bez efikasne demokratije i kontrole bivaju zarobljene interesima moćnika.
Treći element — razlike u ekonomskom razvoju i standardu između članica. Dok neke ekonomije cvjetaju, druge trpe tranziciju, slab rast, demografske padove. U jedinstvenoj državi, ta razlika mora imati mehanizam redistribucije — da slabiji budu zaštićeni, a da ne generiše stalni pritisak i neslaganja. Ako to ne bude uravnoteženo — “superdržava” može postati poligon za nezadovoljstva i ponovne tenzije.
Konačno, tu je i faktor globalne politike i sigurnosti. Evropa je u eri velikih promjena — energetske krize, migracija, geopolitičkih tenzija. Ideja o federalizaciji, odnosno zbijanju snaga kroz jedinstvenu strukturu, može djelovati kao odgovor na haos — ali nosi i rizik: da prioritet postanu interesi institucija, a ljudska prava i slobode potisnu pod imperativ efikasnosti. Kad država postane prevelika da bi bila bliska ljudima — ona prestaje da bude država za građane, a postaje sistem za birokrate.
Dakle — realnost je da ideja o novoj “superdržavi” u Evropi ima smisla u teoriji i može danas djelovati primamljivo, pogotovo u kontekstu globalne nestabilnosti. Ali da bi to zaista funkcionisalo — potrebna je ogromna vizija, kompromisi, demokratska transparentnost, pravda i ravnopravnost. Bez toga — ta “superdržava” ostaje soft-utopija.
Za razorene dijelove društva koji su navikli da preživljavaju podijeljenim granicama, to može biti nada. Za one koji cijene slobode, raznolikost i lični identitet — opasnost. A za političare — prilika. I kao u svim pričama o moći, bitno je — ko to priča, i kome je to potrebno.
Na kraju, možda Evropa treba više saradnje, možda i objedinjene strategije — ali ne po svaku cijenu. Ako buduća “superdržava” znači manje prava, homogenizaciju, marginalizaciju manjina — bolje je ostati složan savez. Jer država nije samo tržište i ekonomija — to je društvo u kojem ljudi žive, i odgovornost prema svakome mora ostati.
#Evropa #integracija #superdržava #budućnost #politika #suverenitet #jednakost #identitet #globalno
