Život Jovanke Broz ostaje jedna od najintrigantnijih tema u istoriji bivše Jugoslavije. Poznata po svom nepokolebljivom stavu, izuzetnom držanju i vanvremenskom stilu, Jovanka je tokom života bila intrigantna ličnost koja je odražavala i osobine vremena u kojem je živela. Iako je mnogima ostala enigma, njena lična imovina daje uvid u ono što je ona volela i što ju je ispunjavalo, otkrivajući njenu pravu prirodu i ukus.
Porodična veza sa Jovankom postala je ključna za otkrivanje njene zaostavštine. Goranu Aleksiću, rođenom bratu Zore, Jovankine sestre, imovina je pripala nakon što je Goranova supruga, Svetlana Aleksić, odlučila da se upusti u pravnu borbu kako bi dobila imovinu prve dame. Svetlana, koja je ranije došla iz Rusije, kako bi se udala za Gorana, bila je ključna figura u ovom procesu.
Svetlana ističe da je Jovanka Broz bila žena od neviđene snage. Njena sposobnost da izdrži i u najtežim trenucima, te da ostane verna svom kraju i zemlji, pokazuje koliko je bila odlučna. Iako je mogla da potraži azil u nekim od zemalja gde je imala prijatelje poput Muamera Gadafija i Indire Gandi, Jovanka je izabrala da ostane u Jugoslaviji, uprkos teškoćama koje je pretrpela. Svetlana se seća njenog poslednjeg susreta, 20 dana pre njene smrti, kada je Jovanka isijavala želju za životom i optimizmom.
U toku procesa otkrivanja Jovankine imovine, pronađeni su predmeti koji nisu imali veze sa političkom karijerom njenog supruga, Josipa Broza Tita. To su bili predmeti poput haljina, cipele, šešira, pisaćih stolova, šoljica, ogledala, pa čak i kutija za nakit. Svi ti predmeti bili su svedočanstvo njenog sofisticiranog ukusa i elegantnog stila. Predmeti za koje se smatralo da su važni za istoriju, bili su poklonjeni Muzeju “Jugoslavija”, čime je prošlost bivše prve dame postala deo kolektivnog sećanja.
Međutim, jedan od misterija ostaje sudbina nakita. Svetlana tvrdi da je, kada je stigla u Jovankinu kuću, pronašla samo nekoliko komada bisera i bižuterije, dok je većina dragocenosti nestala. Svi se sećaju da su Jovankine stvari bile popisane i registrovane, uključujući detalje poput peškira i drugih sitnica. Čini se da je nekoliko puta bila pljačkana, što je dodatno potamnilo sudbinu njene zaostavštine.
Torbe su bile jedan od najupečatljivijih delova njene kolekcije, a mnoge su imale zlatne detalje i bile ukrašene dragim kamenjem. Na primer, jedna od najposebnijih torbi bila je poklon od Indire Gandi, koji je nosila sa ponosom. Iako torbe nisu bile brendirane, bile su unikatne i ručno rađene, što ih je činilo neprocjenjivim. Svetlana napominje da su te torbe bile personalizovane i jedinstvene, sa svojim ogledištima i detaljima koji su se slagali s njenim sofisticiranim imenom.
Jedan od najvažnijih uvida u Jovankinu eleganciju je njena kolekcija haljina. Specijalno šivene, te haljine su odražavale njen status i ukus. Njena reputacija kao najbolje obučene dame u Jugoslaviji ostala je u istoriji. Iako je u starosti povukla i zaboravljena, Jovanka je bila simbol luksuza i stila, uprkos životnim nedaćama. Takođe, njena borbenost u periodu rata i uniforma iz 1945. godine svedoče o njenom karakteru i nepopustljivosti.
Njena sposobnost da izdrži i ostane dosledna svojim vrednostima, čak i u trenutnim izazovima, čini Jovanku Broz ne samo fascinantnom, već i simbolom ženske snage i otpora. U svojim poslednjim trenucima, uprkos teškim životnim uslovima, ona nije izgubila dostojanstvo. Niko ne može da ospori njenu ljubav prema Josipu Brozu Titu, koja je ostala fenomen koji nije mogao da se poljulja ni pred političkim previranjima.
Na kraju, Jovanka Broz ostaje istorijska ličnost koja je obeležila jednu eru, a njen život i dalje inspiriše i intrigira ljude. Njena priča, ispričana kroz detalje imovine, sećanja i simboličnih predmeta, podseća nas na njen neuništiv duh i veličinu koju je imala, čak i kada su svi drugi zaboravili.
