Nastupala je u pozorištu, na televiziji i u filmovima. Osim toga, on piše knjige, prevodi knjige, ona snima nekoliko CD-a… Ona je doktorirala; Zbog svoje profesije proputovala je cijeli svijet.
Rekla je da se često osjećala kao da joj je život toliko zgusnut da je ponekad bilo teško gledati, a kamoli izdržati. Priznaje da je fatalista i ekstremista, ali je u životu mnogo toga doživjela. Rođen sam u Beogradu. Moje djetinjstvo je proteklo u Podgorici, tačnije u Titogradu. U djetinjstvu sam bila tiho dijete. Zlostavljala me starija rođaka kojoj je povjerena briga.
Moji roditelji puno rade. Obojica su ljekari i pedijatri. Moja majka je u Crnu Goru došla iz Skadarlije. I moj deda je rođen u Beogradu, baš u Skadaliji. Moj pradjed Miloš Mandić je oženio Mariju, psa dalmatinsku, a u Beograd su došli iz Like. Deda Bata Mandić je pola veka radio kao rasvetljač u Narodnom pozorištu. Do kraja života su tvrdili da su Likani. Moj Mandić je bliski rođak Tesline majke Georgine, zvane Duca. Baka Persida Petrović je bila mlinčarka i izrađivala je šešire. Moja majka Ljiljana je trebalo da studira slikarstvo, za šta je bila veoma talentovana. Zbog neljubaznosti ljekara odlučila je da studira medicinu kada je završila Prvu mušku gimnaziju. Uvijek je ostala vjerna svojim zavjetima, pa je nakon diplomiranja pedijatrije postala psihoterapeut, baveći se dječjim dušama i bolovima rasta. Moj otac Trifun, planinar koji je rođen u planinama Lievarijeke, pješačio je devet kilometara do i od škole.
Kad sam bio dijete, volio sam šetati sa svojim tatom. Selili smo se 13 puta i te šetnje su bile neke od najtrajnijih i najmirnijih vremena. Viseći most preko Morače se “klati” ali se ne ruši – obožavam te vibracije. Onda mi je mama ispričala kako se jednog jutra srušio stari most. Često zamišljam taj užas prije spavanja…Čini mi se da sam obrazovan. Ali sam se mnogo psovao. Mislio sam da su odrasli glupi jer nisu mogli da vide koliko sam zaista grub… Moja majka je bila obučena u spartanstvo, pa me je obukla kao siroče do te mere da im se gadi. Stalno nosim zakrpljenu odjeću. Čak je i učiteljica molila moju majku da me ljepše obuče. Na sreću, nisam bio svjestan ovoga. Pre nego što sam krenuo u školu, nekoliko puta sam odsecao glavu – jednom zbog vaški, jednom iz praktičnih razloga…
Uvek sam bio najmračniji i najmanji. Ima nečeg zaigranog i detinjastog u meni. Odličan sam učenik, ali ne volim da idem u školu. Volim svoju učiteljicu, izgleda kao Sophia Loren. Shvatio sam da nije bitno da li učiš za 2 ili 5, ali ako si dobar učenik, svi će ti manje smetati. Samo volim da čitam. Ništa me drugo ne zanima. Kasnije je došlo još nekoliko istaknutih profesora. Sjajni ljudi i to mi mnogo znači. Ja sam očigledno bila poslušno, dobro prilagođeno dete. U stvari, cijelo vrijeme sam sebe psovao. Kada se rodio moj mlađi brat, maltretirala sam ga, izigravala sam se učitelja i praktikovala majčinu grubost prema njemu. Postepeno sam postao buntovan i pričljiv. U četvrtom razredu sam pobedio nekoliko dečaka i bio sam veoma ponosan. Ja sam najmlađi, a oni su mnogo stariji od mene. Kasnije sam shvatio da su me se, kada su tražili da ih udarim, mogli otarasiti kao mačke. Konačno sam vidio koliko su momci dobri i bio sam ponižen.
