Timofej Kuzmič je zurio u svoju suprugu i razmišljao: „Zaista, vreme je uzelo danak mojoj ostareloj ženi. Sa sijedom, rijetkom kosom koja se nekada spuštala u pletenice koje su joj sezale ispod struka, Dunja upadljivo podsjeća na Evu kada se skine u kupatilu i pusti da joj pletenica padne. Čini se kao da je izašla iz raja, blijede kože, čvrstih grudi i čvrstih bokova. Svaki pokret njene glave i treperenje punih trepavica odiše kraljevskom kvalitetom. Ali šta je sada s kraljicom Dunjom? Situacija je daleko od povoljne.
Noge su joj pokvarene natečenim plavim venama, što joj otežava kretanje po kući. Timofej Kuzmič oseća potrebu da joj vikne: “Podigni noge više, stara damo, ili ćeš uskoro obrisati pod sa svojim rupama.” Bori se da zadrži svoje uvrede. Nasuprot tome, bilo je vremena kada je imala tako lagan korak; kretala se tiho kao mačka. Povremeno bi je Timofej čekao na njihovim izlascima, a ona bi se prišunjala otpozadi, dišući tako tiho da on nije primetio njeno prisustvo sve dok mu ona ne šapne na uho. Njen dah je bio jedva primjetan, a on je mislio da ima miris koji podsjeća na breskve. U prvim danima njihovog braka, dok je Dunja spavala, on bi često slušao njeno disanje, što se činilo gotovo nepostojećim. Sada, međutim, noću hrče kao pijani grenadir, a danju stenje, posebno kada se muči da navuče svoje debele, strašne čarape preko njenih plavih stopala.
Timofej Kuzmič prezire Dunju, koja nosi naočare sa debelim staklima koje su joj klizile niz nos, zbog njenih užasnih naočara. Nekada su njene zanosne smeđe oči izludile mnoge udvarače, a ipak je odabrala Timku. Šta je ishod? Sada, Timofey gleda u Dunjine nejasne, ostarele oči, dodatno izobličene tim groznim naočarima. Zapanjujuće je kako se život odvija; godine su pretvorile nekada prelepu Dunju u strašnu staricu. U suštini, ne liči na ništa više od horor filma.
Timofej Kuzmič je smatrao da mu starija žena smeta, a ona mu je primetila:
Tim, važno je za tebe da zakažeš posjetu kardiologu; jako ste hrkali noću, a ponekad vam se čini da prestanete da dišete prije nego što nastavite sa hrkanjem.
„Ne moram nigde da se registrujem“, neljubazno je odgovorio Timofej, „u odličnom sam stanju.“ Oni pristupaju sistemu koristeći svoje plave noge. Jeste li svjesni koliko glasno hrčete? Vaše hrkanje plaši komšije.
Dunja je pronašla humor u ovoj situaciji, smejući se kao da je šala. Iako je čeznula da zagrli Timofeja, on se opirao njenoj naklonosti. Njen visoki, senilan smeh ga je zagrizao, a miris njenog ostarelog tela bio je odvratan; nekada je njen smeh odjekivao poput zvona kristalnih zvona, ali sada je zvučao kao zarđala, nepodmazana kapija.
“Šta pokušavaš prodati, stari?” Dunja se neprestano smejala: „Vidiš, u jednoj knjizi sam našla koje su biljke dobre za hronični bronhitis.
„Potpuno sam preplavljen“, uzviknuo je Timofej Iljič frustrirano. “Zašto misliš da sam bezvrijedan?” Budući da sam dvije godine mlađi od tebe, nemam koristi od tvojih biljaka. Možete ih konzumirati, koristiti ih kako god želite, ali molim vas da me ne gnjavite s njima. Gladan sam, a ti insistiraš da me uključiš sa svojim biljem.
“Postoje li opcije za meso?” pitao se Timofej Kuzmič, „muškarce bi trebalo hraniti mesom, a ne kašom.
Dunja se nasmijala: „Oni su, dakle, muškarci, a ti si stariji čovjek. Priznaješ da nemaš šta da žvaćeš.
“Kada sam to izrazio?” – upitao je Timofej Kuzmić, osećajući se uvređeno. „Zašto sam ja starac?
Dunja je uzdahnula, ali je odlučila da se ne svađa sa svojim mužem, koji sve dočekuje sa ozlojeđenošću.
Timofej Kuzmič je konzumirao boršč dok je razmišljao: „Kao što sam prodao svoj stari Žiguli, moguće je zameniti svoju ostarelu ženu za novu. Osećao sam ubod žaljenja za tim vozilom, ali kada sam kupio Tojotu, moj auto je počeo da se očarao me, i brzo sam zaboravio na svoj mali, okretni i, uz to, usamljeni Žiguli.
Timofej Kuzmić je Svetku često zadirkivao, upuštajući je u razgovore koji su je smejali i uživali u njegovom prisustvu. U interakciji s njom nalazio je veliko zadovoljstvo, za razliku od iskustava s Dunjom, koja ga, čini se, samo nervira svojom opsesijom ljekovitim biljem i kardiolozima.
Za Timofeja Kuzmiča Svetka predstavlja oživotvorenje sna. Ostvarivanjem automobila iz snova, vjeruje da se i Svetkin san može ostvariti. „Bajka, a ne samo žena“, razmišljao je o Svetki, dok mu je u mislima svirala melodija – tačnije pesma „Rođeni smo da bajku ostvarimo“. Iako ova pjesma više teži patriotskom maršu nego tipičnoj melodiji, čudno je odjeknula s Kuzmičevim načinom razmišljanja, i on se nadao da će se bajka koju oličava Svetka na kraju ostvariti.
Timofeja Kuzmiča je iz sna probudio neobičan zvižduk. Dunja nikada ranije nije izazvala takvo hrkanje. Odgurnuo ju je i uzviknuo: Dunjo, možeš li se okrenuti na stranu? Hrčeš na čudan način.
Žena je ostala mirna i bez reakcije na taj neobičan način. Timofej je upalio svetlo i prepoznao da nešto nije u redu sa Dunjom. Nije pokazala nikakvu reakciju. Pozvao je hitnu pomoć i požurio od jednog prozora do drugog, tražeći da stigne, a zatim ponovo pozvao i viknuo:
Na drugom kraju poziva su ga obavijestili da je na putu hitna pomoć, što ga je navelo da sjedne pored kreveta u kojem je ležala Dunja, nježno je milujući je po ruci dok su mu suze očaja tekle niz lice.
“Dunjuška, molim te, sačekaj hitnu pomoć, ne ostavljaj me”, pozvao je suprugu, koja je ležala onesviještena i nije mogla čuti njegove riječi.
Hitna pomoć je stigla na lice mesta, što ukazuje da je Evdokija Vasiljevna verovatno doživela moždani udar i da je prevezena u bolnicu. Jednom u jedinici intenzivne njege, Evdokia Vasilyevna se osvijestila i premještena je u privatnu jednokrevetnu sobu za koju je bilo potrebno plaćanje. Kada je otkrio da mu je žena na odjeljenju i da je Timofeju Kuzmiču dozvoljeno da je posjeti, brzo je požurio svojoj Dunjaši.
Kada je zakoračio u sobu, pojurio je do žene, čvrsto je zagrlio i rekao drhtavim glasom:
– Tako mi je laknulo što je sve ispalo kako treba. Baš si me uplašila Dunja. Molimo vas da to više nikada ne radite; ne ostavljaj me. Timofej je već bio u suzama, govoreći: „Neću moći da živim bez tebe.
Evdokia Vasilievna se tiho nasmejala, glas joj je bio slabašan dok je davala bezbrižnu primedbu.
– Dakle, duboko udahni; ako ne, nastat će poprilična gužva i na kraju ćemo dijeliti ovu jednokrevetnu sobu. Koliko je koštao ovaj smještaj? Takođe ima TV, klima uređaj i električno kuvalo. Ja se izležavam ovde kao kraljevski.
– Ti si moja kraljica, a ja sam platio. Odvojite vrijeme za odmor i oporavak. Koje radnje trebate poduzeti u općem odjeljenju? Neko može hrkati i prekidati vaš san.
Timofej Kuzmić se, uprkos suzama, nasmešio i nastavio, kako je Dunja primetila, da priča gluposti.
– Dun, ako ti je drago, staviću ove užasne proteze. Znaš koliko ih prezirem, ali za tvoje dobro, ja ću ih nositi da poboljšam tvoj izgled. Dunje, idem kod kardiologa; Poješću tvoje bilje i piti ih, samo se fokusiraj na život, Dunje. Dun, zaboravi nju, Svetku, i njene težnje. Dun, preklinjem te da ne umreš. Ako ti je teško, čak ću ti obući i čarape. To je ono što želiš, Dunja.
“Timofey, kuda si krenuo?” Skupio je čarape, naočare, kardiologe, zajedno sa izvjesnom Svetkom. „Smiri se, Tim. Sutra mi samo donesi malo pileće supe i komad piletine; to će biti dovoljno.
Dunja ga je nježno milovala po obrazu, prisjećajući se dana svoje mladosti kada joj se udvarao raznim hirovitim čavrljanjem, izražavajući spremnost da skoro skine mjesec sa neba. Sjećanje joj je natjeralo suze na oči, i, baš kao u svojim mlađim danima, nježno ga je pogladila po neobrijanom obrazu i rekla:
– O draga moja, o draga moja, o draga moja…
