Jedan od najcenjenijih srpskih psihologa, psihoterapeuta i književnika, Nebojša Jovanović, otvoreno deli svoja iskustva i lekcije koje je naučio radeći sa običnim ljudima. U ovom izuzetnom zapisu sa terapije, Jovanović se prisjeća rada sa jednim od svojih klijenata, koga je u početku smatrao najdosadnijim na svetu. Međutim, kroz otkrića koja su usledila, terapija je postala sve, samo ne dosadna.
Priča počinje pre 25 godina, kada je klijent, službenik u jednoj instituciji, obratio pomoć zbog stalnog stanja apatije i nezadovoljstva. Iako je imao stabilan život – dobar posao, devojku, prijatelje i svoj stan – nešto mu je nedostajalo. Klijent je osećao da je “mrzi da živi”, i nije mogao da pronađe razlog za svoju apatiju.
Jovanović je u početku pokušavao da identifikuje uzroke ove apatije, ali sve što je dobijao bile su prazne fraze o tome da je “sve u redu”, dok su se seanse pretvorile u monotonu rutinu. Terapeut je počeo da oseća dosadu, ali i fizičke simptome poput glavobolja, dok je u njegovom umu rastao osećaj da nešto nije u redu. Na kraju, tokom jedne od seansi, Jovanović je ispustio pitanje koje je sve promenilo: “Da li si ti ikada u životu bio nečime ispunjen? Da li si nešto radio od srca?”
Klijent je iznenađeno odgovorio da je, ali da su te stvari bile “gluposti”, stvari koje je pravio, poput figura od drveta, koje je njegov otac uvek kritikovao. Iako mu je otac govorila da bi trebalo da se bavi “nečim korisnim”, klijent je prestao da se bavi tom kreativnom aktivnošću, smatrajući da je to gubljenje vremena. Međutim, kada je terapeut tražio da mu donese jedan od tih “gluposti”, klijent je bio zbunjen, ali je pristao.
Kada je Jovanović video drvenu skulpturu koju je klijent napravio, bio je šokiran. Smatrao je da je to predivno umetničko delo, nešto vredno, nešto što bi trebalo da bude pokazano svetu. Oduševljenje terapeuta nije prošlo nezapaženo – klijent je bio zatečen, a Jovanović je znao da je ovaj trenutak ključan.
U narednim sedmicama, klijent je počeo da pravi nove skulpture, rasprodao staro “smeće” iz podruma, a terapija je postala puno živahnija i emotivnija. Jovanović je podstakao klijenta da se bavi svojom umetnošću, čak mu je pomogao da pronađe galerije koje su bile zainteresovane za njegov rad. Ubrzo je klijent postao umetnik, živio od svoje strasti, a terapija je postala toliko uspešna da je Jovanović bio presrećan što nije odustao od njega.
Ova priča o “najdosadnijem klijentu” zapravo je lekcija o tome kako iza naizgled običnog života može stajati neprepoznata, ali duboka unutrašnja snaga. Jovanović je naučio važnu lekciju: ponekad je potrebno “puknuti” i prekršiti pravila, kako bi pomogao osobi da otkrije svoju pravu strast. Jer, kako on kaže, “psihoterapijska pravila su dobra smernica, osim kada nisu.”
